Боже, душа ми за пролазним благом не жуди,
Ја знам да су сви на свету од мене већи:
и зли и добри, и богати и худи.
Нема у животу спокојнога сата
за који бих рекла да сам га заслужила;
мени је доста мало звезданог злата
да не бих роптала и тужила.
Кад ми пошаљеш бол, сагнем се смерно;
кад коракнем, бојим се да нисам што скривила.
Нема дела твог ком се не бих дивила,
па ма као црв било мало неизмерно.
Ако ти желиш, зликовци ме вређати могу,
и незаслужене ћу грехе да испаштам.
Мени је слатко да патим и праштам
ако је то мило праведном Богу.
Десанка Максимовић
