Ех, да умрех сад у Вилиндару

Ех, да умрех сад у Вилиндару,

Док на жалу лежах у несвести,
Певао бих небу на том дару,
Не бих, болан, трпио обести;

Не би мени као срећном рабљу:
Да останем где и јастреб пости,
Да почивам на монашком грабљу,
Да ми света земља чисти кости;

Да ми грешна одлепрша душа
У претесна за душе небеса,
Не би могла оцокољска ћуша;
Да ме пљује из мрачнога беса;

Ех, да скончах сад у Светој Гори,
Под маслином уз сунчеве пруге,
Престала би несрећа да двори
Мене, грешног, две хиљаде друге.

Момир Војновић