У часу бола, кроз сузу што блиста,
Ја често гледам у очеву слику,
Јер мој је отац личио на Христа,
По своме срцу, и души, и лику.
Дуго ме чек'о у ноћима снежним,
Чезнуо за мном, дрхтао и плак'о.
У сну је умро, са осмехом нежним,
У ковчег стављен и сахрањен тако.
И још ме чека под плочом што прска,
Јер зна да желим да ме земља српска
У недра своја стави поред оца.
"Твој отац више у гробу не лежи.
Заједно с Христом у сусрет ти бежи,
И пева псалме испред гониоца! "
Милан Петровић
