Знам да си скривен у морима сјања.
Али Те стигне дух који Те слути;
Небо и земља не могу Те чути,
А у нама је Твој глас од постања.
Једино Ти си што је протуречно —
Кад си у срцу да ниси у свести...
На ком се мосту икад могу срести
Свемоћ и немоћ, пролазно и вечно!
Води ли пут наш к Теби, да ли води?
Крај и почетак — је ли то све једно?
Ко печате Ти чува неповредно,
Ко Твојим страшним границама ходи?
Јесмо ли као у исконске сате
Налик на Твоје обличје и данас?
Ако ли нисмо, каква туга за нас,
Ако ли јесмо, каква беда за Те.
Небо и земља не могу Те чути,
А у нама је Твој глас од постања.
Једино Ти си што је протуречно —
Кад си у срцу да ниси у свести...
На ком се мосту икад могу срести
Свемоћ и немоћ, пролазно и вечно!
Води ли пут наш к Теби, да ли води?
Крај и почетак — је ли то све једно?
Ко печате Ти чува неповредно,
Ко Твојим страшним границама ходи?
Јесмо ли као у исконске сате
Налик на Твоје обличје и данас?
Ако ли нисмо, каква туга за нас,
Ако ли јесмо, каква беда за Те.
Мој дух човеков откуд је и шта је?
Твој део или противност од Тебе —
Јер треће нема! Крај Твог огња зебе,
И мркне крај Твог светила што сјаје.
Самотан свугде и пред свим у страху,
Странац у своме и телу и свету!
И смрт и живот у истоме даху:
Вечно ван себе тражећ своју мету.
Јован Дучић
